Ima par godina, ljeto, izapodne, svratili žena i ja na kafu u dobroga prijatelja. Sjedimo na taraci, ćakulamo. Nedaleko od nas njegov bazen, a u njemu se kupaju dva bračna para, gosti iz apartmana od prijatelja mi. Roba 50 godina i jedni i drugi. Jedni kosooki, a drugi paraju Europljani. Nešto između sebe razgovaraju. Daleko su i ne čujem razgovor i kuriozan sam na kojemu se to jeziku sporazumjevaju. A prijatelj mi govori da smo trebali doć kvarat od ure prije i da bi se bili dobro nasmijali jer da su se ta dva para ustvari upoznali tu u njega na bazenu, oba para su njegovi gosti, svaki u svome apartmanu i – riječ po riječ – shvatili su da su i jedni i drugi kupili tiket za kajake za sutri dan i da skupa idu na turu kajacima iz Pila i okolo Lokruma i kud sve ne. E, onda su u razgovoru shvatili da ovaj kosooki ne zna plivat, pa ga je ovaj Europljanin – izgleda Irac – učio plivat na bazenu. Kaže mi prijatelj „koji je to Pazar bio za viđet da stariji čovjek uči plivat svoga vršnjaka onako ko dotur Luiđi i Roko Prč Anđu u Malome mistu“. Tu smo se malo nasmijali, ali mi je taj Kinez pao na pamet kad sam drugi dan vozio preko Ploča i vidio grupu kajaka defora Lokruma, a bilo je malo mora od šiloka. Nije bio fortuno, ali nije bila ni bunaca. I, mislio sam se koji to sve neoprezan svijet u nas dolazi – on koji ne zna plivat se mirne duše ukrco u onaj kajak u Pilama i pošo okolo Lokruma. Nema veze što su valovi!?

Dobro, nijesmo mi našim turistima ni ćaća ni mati. Ako se hoće penjat po zidovima od Zidina, neka se penju, ako se hoće utopit na kajacima, neka im bude, ali ipak bi nekakvoga reda trebalo bit.

Imam barku. Nije mala, a nije ni jahta. Po moru sam cijeli život osim kad me poso ili zdravlje spriječi. Uvjerio sam se previše puta koliko je more ćudljivo u nas i puno sam se puta vratio doma prije nego što sam planiro, a bilo je slučajeva i da sam se moro sklonit i čekat da skontradura prođe pa sam se vratio doma iza nego što sam mislio. I, sjetio sam se puno puta pokojne babe koja je govorila da se more baš tako zove jer baš sve more (more=može).

Moru pametan čovjek ne prkosi i za silu mora se treba spravit. A i kad sve spraviš, to često nije dosta.

Ali, hajdemo mi malo o kajacima.

Malo sam se raspitivo i sazno da cijelu tu grupu kajakaša, u pravilu, vodi u prvom kajaku jedan mulac koji radi za gazdu i taj vodič ih vodi, oni veslaju za njim. I to je sve od organizacije. I onda oni krenu za njim iz Pila pa oko Lokruma pa dalje. I ko u svakoj grupi u bilo čemu, imaš pojedince koji su puno puta u životu npr. veslali u kajaku, a imaš i ovoga Kineza koji ne zna ni plivat a kamoli veslat. Biće veslo jedino vidio na televiziji, ako je i to? I onda se ta grupa, bome, rastegne ko kadena i onaj ko ih vodi pomalo gubi kontrolu nad njima. Kad je vrijeme slabije i ima malo valova, slabo ih i vidi, posebno one zadnje. Onda, kad se uhitu Lokruma nađe se u grupi „filozofa“ među veslačima koji bi se izdvojili i rado prišli malo bliže kraju, da vide bolje obalu, stabla, a možebit i kakvu lijepu ženu izbližega i onda više ta grupa nije ni razvučena ko kadena nego izgubi svaki oblik i više je niko ne može kontrolirat niti onaj na čelu više može znat đe mu je koji veslač.

Prije par godina smo žena i ja pošli barkom da ćemo učinit đir oko Lokruma i naletili smo na takvu jednu veliku grupu ili više njih. Ja sam bio na timunu i smjesta sam ga okrenuo bar dvjesta metara defora jer su mi sa svih strana dolazili kajakaši, a dosta ih je veslala među kupačima koji su se mirno kupali i bili ugroženi tim, nazovi, izletnicima.

Ne zalažem se da na kajacima bude check-in ko na aerodromu, ali bi ipak voditelj grupe moro znat koliko je kajaka u njegovoj grupi i moro bi moć vladat situacijom. A ne da mu dio grupe vesla za njim, a ostatak kajaka vrluda i „istraživa“ đe je veslača volja. Grupa bi trebala imat barem dvojicu, nazovimo ih „službenih osoba“, onoga na čelu i barem jednoga koji je neđe na začelju, u nekom manjem gliseru, koji bi se brinuo za spašavanje, koji bi u grupu vraćao ove koji se izdvajaju i koji bi brinuo za one koji imaju probleme. Oli se ne može očekivat sunčanica ili neki puno gori zdravstveni problem na ove strašne vrućine ko što su bile recimo ovo ljeto? Bi li se čudili da nekog veslača po ovoj vrućini kolpa ili uhiti srce? Ja ne bi i zato bi ovaj na začelju, u gliseru, tu bio da priskoči odma i da nadzire situaciju. Ili ćemo „po stoti put“ zvat Dominka da isplovi svojom barkom i spasi još nekoga?

Imam dojam da se radi o jednoj nimalo definiranoj djelatnosti. Ako od hotela, restorana kafića, tražimo protupožarne sustave, ventilacijske sisteme, ako im mjerimo u centimetrima visine ograda, ako tražimo da plaže imaju spasitelje, ne razumijem zašto neko iskusan ne bi napravio jedan razuman niz zahtjeva i u ovoj djelatnosti, da se sami pobrinu za svoju klijentelu i da ih zaštite, pa i da druge zaštite od njih (ko npr. one kupače na Lokrumu ili u Betinoj špilji).

Ovako, teško je znat koliko je bilo izletnika, koliko ih je spašeno, koliko bi ih trebalo još spasit. Nije jasno u svemu kako ne znaju barem koliko im kajaka fali, pa će valjda toliko falit i ljudi. A, noć ovoga sve kraćega dana neumitno pada i spasiteljima ostavljavlja sve manje danjega svijetla. Po noći je obustavljena potraga, a onda se ujutro nastavila, a to – nažalost – više nije spašavanje nego potraga za tijelima.